MAGAZIN VENČANJA - Boginja i robinja

Nina

3.
Pet minuta u danu jedne Nine

 

cipele za mladuZnam da je nešto muči. Ema misli da ja baš ništa ne vidim ali nije tako.
Ako ne vidim, osećam. Ako ne osećam, onda prepoznajem mnogo više nego što njoj u prvi mah izgleda...
I znam da kad vozi kao da joj život ovisi o tome, ona u stvari nikuda ne žuri nego beži. ..od sebe same..

Malopre sam se zapitala hoću li i doživeti da prisustvujem svom venčanju, i to ne kao duh..

Nadolazeće sive slutnje prekida lagano vibriranje torbe o moj desni bok. Telefon...
Trenutni udar radosti nagoni me da se široko osmehnem.

- Ćao ljubavi... – on definitivno jeste prava osoba za mene, uvek zna kada mi je potreban..

–  Evo me, upravo ulazim u školicu.. Ne, nisam se smrzla, Ema me je dovezla, bila sam kod nje skoro celo prepodne... Kako to misliš? Ma ne, o kakvom venčanju, odakle ti to.. pričale smo o nuklearnoj fizici, znaš da je to jedino zbog čega se svakog jutra budim.... Hahaha... jako se obradovala. Ne, Boris nije bio tamo, otputovao je. U svakom slučaju, oko devet idemo na večeru, hoće da pričamo o venčanju...   da odgodim, zašto? Aha.. pa dobro, ako tako želiš, nazvaću je da joj kažem. Dobro, ljubim te pa me čekaj, brzo ću... Ne. Hahaa.. Hajde beži sada.. Hmmm davežu, rekla sam ti, ne volim te uopšte.. haha.. pa-pa dušo... 

Bože, kako sam samo luda za njim..
Kažu da su muzika i mirisi ono što nas trenutno vraća kroz vreme. Istina je, malo je toga što može bar približno da izvuče iz sećanja onaj jedinstveni osećaj u stomaku, neponovljivo drtanje u kolenima, usporeno disanje otežano nemirnim iščekivanjem..

Koja od nas ne pamti brojanje sati do trenutka kada će u lokalnom kafeu nekako razvući dim cigareta razređujući ga od slepe gustine testa do bistre lakoće providnog tkanja kako bi prokrčila svojim zenicama put do Njegovih ..do jedina dva oka koja su imala moć da zaleče grozničavu čežnju u grudima...

Vole me više sile, znam... Sve te veličanstvene trenutke ja živim svakodnevno. I bez mirisa, i bez muzike, nakon jednog razgovora s Aleksom, uvek i ponovo postajem petnestogodišnjakinja, i to ona koja nikada ne želi da odraste..
Kako bi se zvao Petar Pan da je devojčica, pitam se... Nina, sigurno, kao ja.
Pan. Nina Pan..

A volim i svoj posao, jako.
Toplo svetlo dopire iza staklenih vrata na kojima se u duginim nijansama i razigranom fontu baškari Lunja, ime maze među vrtićima. Otvaram ih pa ubrzavam korak po starom parketu i žurim ka zidu oblepljenom ručno rađenim tapetama, delima sitnih malih prstiju...

Prija mi da gledam dečije crteže.. na jednom je nešto što podseča na konja, na drugom pas koji je verovatno trebalo da bude panda, na trećem žena sa oklagijom u ruci. Neka ljuta mama verovatno..

Unutar Lunjinih zidova spokoj dopire čak i iz buke. Nemoguće mi je, uz sopstveni dom, da zamislim svetije ni savršenije mesto od ovoga.. I ko god kaže da je za sreću potrebno mnogo više, taj laže ili greši ili traži opravdanje za uzaludnost sopstvenog postojanja..

- Ninaaa... – dočekuje me mešavina melodičnih dečijih glasova i razmišljam kako se osećam kao najgori lažov kad govorim da idem na posao. Posao.. reč koja zvuči kao dobrovoljno ropstvo pukom preživljavanju u rudnicima kojima hara virusan oblik čira na želucu.

Ne i meni.
Desetine isprepletenih malih ruku teško da mogu biti izvor trauma...
Stres je ono što bi trebalo da dolazi uz poslove nas „odraslih“, zar ne? Ili grešim?

Dešava mi se da se postidim svojih godina kada vidim oko sebe one koji ih nižu kao gumice za brisanje svega što je bilo čisto u njima samima..
Pripadam onima koji se dive lepoti i klanjaju iskrenosti.

Danas u stvari imam slobodan dan i nisam u obavezi da dolazim u vrtić.
Ali, uz svu neprikrivenu radost koja me uzbuđeno dočekuje, mislim da nema potrebe da vam objašnjavam zašto moji koraci sami biraju put do ovog hrama nevinosti.. U svetu koji drhti pred neizvesnošću i vremenu strepnje od novog sutra, ja imam svoje sklonište..

- Dejana, kako je danas? – pomalo me grize savest jer znam da imam skriveni motiv.. Ne pravim razlike među decom ali bolujem od jedne slabosti u vidu krupnookog loknastog anđela koji mi se od prvog dana lepi za srce kao lilihip... Tražim je očima dok već osećam njene tople ručice sklopljene oko svog vrata i njenu malu glavu na  ramenu. Teško je objasniti tu čudnu povezanost. Nije to do iste krvi niti je u genima.. Dobro, možda ima malo u lepoti, priznajem, jer ona je božanstvena.. Ima nešto i u umiljatosti kojom mala slikarka crta po mojoj duši. Ne znam ni zašto se trudim da se opravdam, nema tu mesta opravdanjima i objašnjenjima.

Neka živa bića se jednostavno.. vole.
A Anja me kupila samim svojim postojanjem...

- Dobri su.. malo u smanjenom broju ovih dana, doduše ali to je bilo za očekivati. Sezona je gripa i prehlada.. nema šanse da budu na okupu... A ti? U prolazu si?

- Da.. Ne mogu samo da prođem a da ne virnem šta radite...

Odjednom primećujem da me sluša samo napola svu pažnju usmerivši ka mojoj ruci...

- Ček’, ček’, ček’.. – smeši se – šta ti je to na prstu? Nemoj mi reći...

Blistam, znam... a i moj lepi novi prstenčić.. osvetljavam li ja njega ili on mene, ne znam, ali mogu da posumnjam u bilo šta osim da savršeno pristajemo jedno drugom...

A dobro, dobro, hmmm... šta sad? Ne cerite se tako podsmešljivo, molim vas.. Nije da ne volim da ga pokažem, eto... zadovoljni? Priznala sam. Malo se razmećem, pa šta? Ne udajem se baš svaki dan...

- Aha..  Od juče.. – kao ravnodušno odgovaram.

- I? Kada će venčanje?

- Nismo još pričali o tome ali ja bih volela da bude negde na leto, rano ili kasno... neću da se preznojavam od vrućine ceo dan... Ali leto kao leto u njegovim zdravim danima obožavam..

- Šta kaže Aleksa?

- Njemu će biti svejedno.. Mi se uvek dogovaramo, i sada ćemo. Pogotovo sada...

- Pretpostavljam da će ti Ema biti kuma, je l’ da?

- Naravno.

Dejana ne voli Emu. Znam to.
Iako su se srele tek par puta, a Ema pritom bila krajnje ljubazna, lepa reč  tu  jednostavno nije bila dovoljna. Nikada nije. Dejana nije prva koja je tako reagovala na njenu pojavu iako se uvek trudila da to sakrije.
Školski primer zavisti... Zauzeti upijanjem Eminih pravilnih crta lica i oblih linija tela uvijenih u najfinije tkanine potpisane od strane velikih imena lično, ljudi nikada nisu stizali da je vide dublje.

Nažalost, na tom ispitu svi su po pravilu padali. A samo kada bi joj oprostili neoprostivo – žene lepotu, a muškarci odbijanja; ono što bi tamo našli, ostavilo bi ih potpuno spaljene. Ranjiva devojčica koja živi pod Eminom kožom, krhka je i čista kao savršenstvo ljubavi u koju je oduvek verovala.. čak i kada je baš takvu jednu svoju, nepojmljivo čistu i belu, zbog prljavih ljudskih zavisti i pakosti, zauvek izgubila..
Patološki lažovi, manipulatori, kojekakvi samozvani prijatelji i licemerni poznanici na koži su joj pekli mudrosti koje nesebično deli sa mnom..

Ljudi će ti oprostiti sve, samo uspeh i lepotu nikada.. neki i mladost koju sami gube. Ne zaboravi to.“

Neću da mislim o tome.. ne sada. Život ispravlja greške i pruža nove prilike.
Zato je Boris tu.
Odlučujem da prekinem nelagodnost koju izaziva Dejanin ton i u strahu da ta nelagoda ne preraste u bes, koristim trenutak i pitam:

- A Anjica? Šta je s njom?

- Doveli su je jutros ali od početka se nije najbolje osećala... Posle par sati joj je skočila temperatura pa sam zvala njene roditelje. Boginje, izgleda... Neće je biti par dana..

- Uh... dobro, zvaću sutra čim ustanem da proverim kako je.. – bacam pogled na sat, razočarana što je danas neću videti. – Sada nema smisla, vreme je odmora... A bolje sada nego na leto, lakše će to podneti.

- Jako je voliš, vidi se... Stvarno je preslatka; što je, je...

- Pa da.. Ko nju ne bi voleo..? Hodajuće malo čudo...

Nova vibracija mog telefona prekida naš razgovor i ublažava razočarenje zbog odsustva moje mezimice..

- Hej Emiška... Još sam ovde, pričam sa Dejanom i baš sam planirala da te zovem. Ma da, neću moći da izađem večeras. Aleksa me očekuje, kaže da ima neke planove. Ne znam kakve, neće da mi kaže.. Aha.. Slušam.. Nisam još gledala naše sajtove, malo sam parila oči kod Vere Wang.. Snovi su besplatni, je l’ da? Znam, znam.. uh.. bolje da sam ćutala, zaboravi... Nećeš mi poklanjati venčanicu i tačka. Dobro, dobro.. dobroooooo.. šta si htela da kažeš?.. www.vencanja.com? Besplatno, to još negde postoji? Wooow.. Pogledaću čim stignem kući. Imaju  sve podsetnike već izvučene? Super... ne bi mi ni palo na pamet da to potražim na netu, ekstra!!  A i nisam neki sajber tip, ako ćemo iskreno. Važi, zovem te čim budem znala planove.. Aha.. hoću, hvala.. Ljubim te... Baj.. I ja tebe, kiss..

- Deki, još ću malo da se poigram s klincima pa idem. Želim da stignem kući pre Alekse... Btw, imaš pozdrav od Eme...

- Važi... Hvala, pozdravi i ti nju.

Okej, to je sasvim dovoljno pristojnosti za danas.
Petnaestak minuta kasnije upućujem se kući i odlučujem da prošetam par stanica umesto da hvatam bus. Svež vazduh će mi razbistriti misli. Već sutra ću videti Emu i moraće da mi kaže u čemu je problem...
Ubrzavam korak, odjednom mi se jako žuri.. Njemu...
Dok zamišljam zagrljaj u kome spavam, nemo zahvaljujem neCipele za mladubesima koja su ga za mene iskovala od dve snažne ruke  i toplih širokih grudi koje mirišu na mleko...  da gase košmare. Moje. Samo moje...
Svesna beskonačne sreće skrivene u jednostavnosti činjenice da ležem i budim se uz voljenog čoveka koji voli mene, osećam se kao najbogatija žena na svetu.
Odjednom shvatam da trčim.

Nina

 

Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.

Prethodni nastavci ovde

Ovaj tekst je pogledan ukupno: 3137 puta

Komentari:

bože koja patetika

7.3.2013

ivana

Najbolja, kao i uvek! :-*

26.2.2013

Adrijana

 

Ostavi komentar:

Autor:
Komentar:
Provera: 3 + 4 =

 

  • Stari grad - muzika za svadbe
  • Brod restoran Flamingo
  • Acoustic Band - muzika za vencanje
  • Restoran za vencanja Time Out Beograd
  • Fotograf za svadbe Beograd
  • Principessa - prostor za vencanja Beograd
  • Frizerski salon Goran - frizure za svadbe
  • Gde na more?