Adresar hramova verskih zajednica

Dvoje punoletnih, muško i žensko, koji ispunjavaju sve ostale uslove koje crkva propisuje za sklapanje crkvenog braka, najpre obavljaju predbračni ispit. Sama reč kaže, šta je predbračni ispit. To je postupak, gde crkva ispituje, da li dvoje kandidata za brak, ispunjavaju sve uslove koje propisuju crkveni kanoni za sklapanje braka. Predbračni ispit obavlja nadležni sveštenik devojke. Za ispit mladenci treba da pripreme: crkvenu krštenicu, muškarac potvrdu od svog nadležnog sveštenika o slobodnom bračnom stanju. Roditelji mogu biti prisutni, a ne moraju, ako su sprečeni. O izvršenom predbračnom ispitu dobijaju potvrdu, koju predaju nadležnom svešteniku mladoženje, na osnovu koje ovaj može vršiti venčanje mladenaca. Ova potvrda (zapisnik) važi šest meseci. Predbračni ispit mora biti obavljen na tri nedelje pre venčanja, kako bi sveštenik mogao na tri liturgije u crkvi, da oglasi želju kandidata za venčanje, i da pita narod, da li postoji neka smetnja za njihov brak. Oglašavanje se može vršiti i na liturgijama na praznike, i tada oglasni rok od tri nedelje, traje kraće.

Za dan venčanja ili svadbu, u našem narodu je vezan običaj svadbenog pira i veselja, ali obzirom na veliku svetinju braka, ovom se događaju i danu mora dati potrebna ozbiljnost i hrišćansko pravoslavno obeležje.
Kod pravih srpskih hrišćanskih domaćina, svečana sala ili neka druga prostorija, gde se obavlja svadbeno veselje, ukrašena je pravoslavnim simvolima i srpskim znamenjima. U čelu stoji ikona krsne slave toga doma, i kandilo, ili ikona Hrista ili Bogorodice, a može i ikona svetoga Save. Levo i desno srpska trobojka sa krstom i zlatnim ocilima. Ikona i znamenja opominju na ozbiljnost i pristojnost.

Pre nego što svatovi krenu od mladoženjine kuće po mladu, treba obaviti molitvu. Domaćin upali sveću, uzme kadionicu i žar, stavi malo tamjana, okadi ikonu, sebe i mladoženju i sve svatove po redu. Zatim se pročita molitva Oče naš, Bogorodice Djevo, ili neka druga molitva iz molitvenika, pomoli se za sretna puta i sretna venčanja, za složan i srećan život mladenaca i tek onda se kreće na put po mladu.
Ispred svadbene kolone ide stari svat, to jest neko od mladoženjine familije, ujak ili neki drugi srodnik ili prijatelj, koji će ujedno biti sa mladoženjinim kumom drugi svedok na venčanju u crkvi. Iza njega ide mladoženjin kum, a iza njih mladoženja sa ocem.

Kada se mlada povede na venčanje ide se istim redom. Kolona staje pred crkvom, a mladenci, kumovi i svi svatovi sa potpunom ozbiljnošcu, u tišini i pristojnosti, kakva dolikuje domu Božijem, ulaze u hram. Mladenci, praćeni kumom i starim svatom, odlaze pravo pred dveri na oltaru. Tu se vrši obručenje. Burme i sam čin obručenja simvolizuju vernost. Mladenci tada, na svoju ruku, četvrti prst desne šake, stavljaju burmu i ne skidaju je do kraja života. Ona ih podseda na zavet vernosti koji su dali u crkvi pred Bogom i sveštenikom. U toku obručenja, mladenci, kum i stari svat, drže u rukama sveće, kao simvol čistote i nevinosti. Te sveće kasnije ostaju u crkvi, a mogu se poneti i čuvati kao draga uspomena na dan venčanja.

Posle obručenja, mladenci i kumovi odlaze u centralni deo hrama, i tu se vrši sveta tajna venčanja. Na venčanju se belim platnom mladencima vežu desne ruke, u znak večite životne vezanosti, sloge i vernosti, uzajamnog pomaganja i ljubavi. Negde se mladi kupuje platno za haljinu, i tada se to platno prebaci preko vezanih ruku maramicom. Platno se, takode, čuva kao uspomena. Mladencima se na venčanju stavljaju venci na glavu. Otuda i naziv venčanje. Venci simvolizuju celomudreni život mladenaca do venčanja, i blagoslov crkve za njihov zajednički život u slavu Boga i svojih bližnjih.
Vino koje se daje mladencima, negde i kumovima, na venčanju, simvolizuje dogadaj u Kani Galilejskoj, kada je Hristos sa svojom Majkom, Presvetom Bogorodicom i svojim učenicima bio na svadbi i pretvorio vodu u vino.
Trokratni ophod oko stola na kome stoji krst i ostalo što je potrebno za venčanje, simvoliše večnu vezu supružnika, jer krug znači večno trajanje, a trokratno obilaženje je u slavu Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha.
Brak koji nije sklopljen na način propisan crkvom, za crkvu nije brak. Zato, deca iz necrkvenih brakova, za crkvu su vanbračna. Neki episkopi i sveštenici uskraćuju pričešce supružnicima koji žive nevenčano. Zato je dobro, da se danas, kada je to slobodno i moguće, svi oni koji se, iz ma kojih razloga do sad nisu venčali, učine to, i tako sebe uvedu u spisak pravih i doslednih pravoslavaca i hrišćana.

Crkvena zapovest hrišćanima zabranjuje pravljenje svadbe uz post. Jer, zbog svadbene gozbe, koja je redovno mrsna, pravi se javna sablazan i greh. Takode, venčanje i svadba se ne vrše u sredu i petak, na Krstovdan 18. januara, Usekovanje 11. septembra i Krstovdan 27. septembra. Venčanje se ne vrši na Vaskrs, niti svetle sedmice, jer tada su svečani dani koji su posvećeni slavnom Hristovom vaskrsenju, i nikakvo drugo slavlje nije primereno tim danima.

Mesto venčanja je isključivo hram. Ali po odobrenju episkopa, a na predlog nadležnog sveštenika, može se, u nuždi, (zbog bolesti mlade ili mladoženje) izvršiti i u domu jednog od njih.

Ovaj praznik se praznuje 22. marta, a posvećen je uspomeni stradanja svetih četrdeset Mučenika Sevastijskih, koji su za Hristovu veru postradali 320. godine. Svi ovi mučenici behu mladići, pa je naš narod taj dan uzeo kao praznik u koji mladi supružnici (mladenci) u svome domu primaju goste, a ovi im donose poklone i na taj način im pomažu na početku njihovog braka i života u bračnoj zajednici. Mlade domaćice toga dana dočekuju goste u svojoj kući i pokazuju svoje umeće i spretnost domaćice. Ovde valja napomenuti da Mladenci uvek padaju uz post, jer Časni post počinje obično početkom ili sredinom marta, i zato svaka gozba koja se sprema ovoga dana, mora biti posna, radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika.