MAGAZIN VENČANJA - Boginja i robinja

 

4.
Ema i Demoni

cipele za mladuNemir kao dodatak danima nije mi nepoznat začin.

Tokom poslednjih četrdeset i osam sati koncentracija tog nesnosnog toksina u mojoj krvi povećala se do maksimalnog iscrpljenja dozvoljenih graničnih vrednosti...

Ovo neće valjati. Osećam usijanu skerletnu tečnost u žilama kako polako počinje da preti topljenjem mog teško stečenog duševnog mira..

To me nagoni da naglo skrenem sa planirane rute i usmerim svoj unutrašnji kompas ka izlasku iz grada. Samo je jedan instant način da povratim svoju stabilnu ledenu smirenost.

Volim autoput.
Volela bih svaki komad planete Zemlje na kome je jasno propisana granica brzine.. ali donja.
Dok kazaljka brzinomera teži da zatvori pun krug, fokusiram pogled na put pred sobom i blještavu belu traku sa svoje desne strane..
Konačno... užareni nemiri u mom stomaku počinju polako da se hlade a sa porastom adrenalina misli da mi se čiste.
Bistrina koja mi se širi umom stvara trnce pod mojom kožom i drhtaje usled neverovatnog osećaja moći.. Kada vladam sobom, mogla bih da vladam svetom..

Dok se mrak utapa u asfalt a horizont tone u tlo, pojačavam muziku i prepuštam se kombinovanoj terapiji patentiranoj od strane Sajmona La Bona i Marije Lujze Veronike Čikone.
Mislim. Opuštam se i uživam u svakoj sekundi tog božanskog osećaja.
Dišem...

Nakon pedesetak minuta, krilata zver nad mojom glavom seče vazduh kao maslac pripremajući se za sletanje. Nadomak je aerodroma, kao i ja. To me podseća da je vreme da se okrenem i vratim za Novi Sad.

Dočekuju me bogato osvetljen, napola pust Bulevar, prazna leva traka i zeleni talas na semaforima. Baš kao što volim..
Smeškam se.

Konačno oslobođena i opuštena, uzimam telefon i pritiskam trojku na brzom biranju.

Ima napetosti koje mi prijaju.. takva jedna mi u sekundi zateže kožu na zvuk poznatog baritona. Prebacujem ga na spikerfon.

- Ej bejbi, a da počneš malo da mi dosađuješ?

- A da stavim kecelju i maramu na glavu? I.. kad je bal.. ni oklagija ne bi bila ništa manje seksi..

- Takva ćeš me čekati?

- Aha.. ali doživotno..

- Surova si.. uništavaš mi fantaziju.

- Zar ja? Možda.. ali samo zbog neke bolje od te.

- Iznenadi me onda.

- Uvek dušo...

- Haha.. Tako već može.. Šta to odjekuje?

- Na spikerfonu si mi...

- Nije ti zgodnije da koristiš blutut? Znam da ne voliš zvučnike.

- Samo kada nisam sama a ..sada nisam. I želim te svuda oko sebe..

- A je li?

- Baš tako.

- Da uvedemo video kol?

- A da ti više treniram maštu?

- U autu si?

- Aha..

- Sve bolje od boljeg...

- Za video, ha?

- Opa.. dosta je, treba nešto i da radim.. na nogama sam od pola sedam jutros, hoću da iskoristim glavu dok je još dovoljno hladna..

- Dobro, dobro.. Nisam baš toliko zla. Još uvek stoji da se vraćaš prekosutra?

- Da. Avion mi poleće u šest po podne.

- Bio bi red već.. onako.. osetno fališ.

- Lepo je znati da si nestrpljiva..

- Hmmm... Mozda bi trebalo da se zabrinem ako te raduju moja loša stanja..

- Ne zezaj, znaš šta sam mislio..

- Ma znam. Dobro.. U šest krećeš, znači da ću ja odavde krenuti oko sedam pa stižem na aerodrom taman kad sletiš... Okej. Hajde sada, što se pre baciš na posao pre ćeš se vratiti...

- U pravu si.. Hajde, ljubim te..

- I ja tebe.. Baj baj frajeru..

- Ćao veštice..

Nije da i sama nemam posla preko glave. Bog zna da mi je bilo potrebno opuštanje, sutra ću biti tri puta efikasnija nego što bih bila da sam sebi to uskratila. Prednost privatnog posla je što nisi vezan za fiksno radno vreme i možeš da ga raspoređuješ u skladu sa nepredviđenim okolnostima... Nedostaci se onda svode na to da shvataš da vremena za žongliranje u stvari nemaš uopšte i da moraš da radiš non-stop ali dobro... isplati se i to na više načina. Prepuštanje adrenalinskoj terapiji u trenutku kada očajnički vapiš za njom svakako je jedan od njih.

U svakom slučaju, upalilo je. Borisov glas se ponovo uklapa tamo gde mu je i mesto – u moje želje. A ja osećam da ponovo postajem svoja sa svim svojim hedonističkim prohtevima...


Na brzinu prelećem poruke na telefonu za slučaj da je iskrslo nešto hitno na poslu..
Nina, Nina, Intesa, opet Nina... Telekom.. aha, harač, ofkors..
Ništa što ne može da sačeka.

Ulazim u stan, u hodu izuvam cipele i jaknu pa vunenu zimsku haljinu... Zatim čarape... Oslobađam kosu dosadne šnale. Kod veša sam već u kupatilu da bi i on nestao do trenutka kada posežem za bade mantilom..
Kupatilo.. moja omiljena prostorija. Gde god da sam živela, to je uvek i svuda bio moj hram.
Nad kadom odvrćem bronzanu slavinu pa uzimam Aquolina kupku da bih upotpunila čaroliju... Dok kremasta masa boje meda filuje podivljalu vodenu bujicu, mazno se meša s njom u raskošnu penu koja me iz nekog razloga podseća na bogate zalihe biserno bele čipke, svile i perli..

Da vidim.. šta mi je još potrebno? Neću sveće večeras... one će sačekati, paaa... jedan viši cilj i  to u veoma, veoma bliskoj budućnosti.
Ustajem sa ivice kade sa nestrpljivom toplinom u dubinama stomaka koju izaziva ideja o takvoj specijalnoj prilici...
Mirisi vanile sa diskretnim notama trešnje prate me na putu do kuhinje.
Hmmm.. Pije mi se Bejlis. Ništa novo..
Nedostaje još samo jedan detalj... šta ću da čitam?
Znam. U radnoj sobi pored štampača stoje tri papira formata A4 sa preciznim spiskom obaveznih stavki za planiranje venčanja.... O Bože, nije ni čudo što postoje ljudi koji se bave isključivo tim, ovde su uzeti u obzir svi mogući i nemogući scenariji...
Biće bolje da se što pre uhvatim posla..
Uzimam papire i olovku u nadi da ću barem pola stavki precrtati, ova šuma zadataka nimalo me ne raduje. Ipak je to Ninina oblast našeg druženja.
Tek posle toga ću je pozvati. Ni u ludilu to ne smem da uradim pre nego što se pozabavim svojim domaćim zadatkom...

Nakon petnaest minuta ležim kože intimno utopljene u vrelu vodu i omamljujuće arome vanile..
Oči mi preleću spisak kome pokušavam da se pažljivo posvetim. To i uspevam sve do trenutka u kome slova počinju da se stapaju u tamno sivi pastel iz koga izranja poznat muški lik... Smešim se i tri komada hartije klize mi iz ruke. Nema veze, od sutra ću se baviti njima, ne može to biti baš toliko komplikovano.

Zvuk papira koji udaraju i razleću se po podu praćen je osećajem olakšanja i već u roku od par sekundi, postaje daleka prošlost.
Moja sadašnjost u ovom času je sećanje na dan kada sam se probudila iz višegodišnje hibernacije.. uspomenu na jedno majsko pre podne u tačno devet sati i trideset minuta (ni sekunde manje ni više nego po dogovoru) kada je čovek Energija ušao u kancelariju, zagledao se u mene i nekoliko sekundi me bestidno proučavao kao da je samo zbog toga došao.
Gospode, dopalo mi se to. Jako mi se dopalo...
Onda je progovorio gledajući me direktno u oči:

- Gde škripi?

- Molim?

- Niko nema sve.. ili ste vi ozbiljno hendikepirana mlada dama kakve predstavljaju ugroženu vrstu u današnjem svetu.. Lepa žena s mozgom u muškom okruženju retko dobro prolazi.

Šok. Nemoguće... Muškarac koji me gleda pri čemu me i... vidi.
Sve samo ne bezopasan.. dovoljno inteligentan da me ne podceni.
Suzdržala sam se od komentara praveći se da je rekao samo „Dobar dan“ :

    • Izvolite, sedite.. Šta bi vam prijalo da popijete?

     

    Autor teksta: Duška Ogrizović

    Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.

    Prethodni nastavci ovde

    Ovaj tekst je pogledan ukupno: 2735 puta

Komentari:

Duskini tekstovi su prava mala umetnicka dela....:). Jedva cekam nastavak...

24.3.2013

S

Sjajno!Čekam nastavak!

20.3.2013

Ivana M.

I'm speechless :)

20.3.2013

maki

Ovi tekstovi...jednostavno prijaju!!!

19.3.2013

bp

Pročitala u dahu!

18.3.2013

Ivana

 

Ostavi komentar:

Autor:
Komentar:
Provera: 3 + 4 =

 

  • Stari grad - muzika za svadbe
  • Brod restoran Flamingo
  • Acoustic Band - muzika za vencanje
  • Restoran za vencanja Time Out Beograd
  • Fotograf za svadbe Beograd
  • Principessa - prostor za vencanja Beograd
  • Zlatnik Event Center
  • Frizerski salon Goran - frizure za svadbe
  • Gde na more?