MAGAZIN VENČANJA - Boginja i robinja

Nina

5.
Gosti iz prošlosti

- Aleksa...

Nema odgovora, stigla sam pre njega. Odlično.. S kesom u ruci, u perjanoj jakni, zadihana i užurbana osećam se više nego sputano u skučenom hodniku koji mora da je projektovao neki Liliputanac. Brzo skidam čizme metodom nogu o nogu, podižem ruke s kesama i zaobilazim sanduk za cipele razmišljajući kako ovo crevo od našeg ulaza u stan vapi za renoviranjem. U novi život kroz novi ulaz, sviđa mi se ta ideja kao još jedan sinonim za novi početak..

Volim svoju kuhinju.

Ona je odraz nas dvoje u drvetu, bakru i ratanu, tačno ono mesto u kome shvatate da se nalazite u domu zaluđenika za umetnošću.. Beli zidovi su pri vrhu oslikani diskretnom tamnijom nijansom iste boje, osenčenom belom, glumeći tako gravuru gipsane lajsne..

Ali najviše volim prozore. Tri paralelna staklena oka po celoj visini zida čine me nemom i gluvom kako bi mi sva snaga čula pobegla u oči – impozantni vitraži kao pleteni u bojama bisera, smaragda i mestimično zgaženih trešanja, svaki me put tako jeftino kupuju...

Radili smo na njima tri meseca.

Sve je ovde naše. Bledo zelena boja drveta koju smo zajedno birali, bakarni kuhinjski set po koji smo išli u Budimpeštu, pletena bela korpa s knjigama u uglu pored stola...
Spuštam kese na element pa kopam po torbi za telefonom.

Tri izveštaja o poslanim porukama.. Nijedan odgovor.
Ne podnosim tu Eminu naviku.
Kako neko bolesno tačan može biti toliko neodgovoran kada je komunikacija u pitanju, i to sa svojom najboljom drugaricom?
Zovem je još jednom i puštam zvono da se potroši do kraja. Ništa, naravno... i zvala sam tek onako, po inerciji. Opet je utišala telefon.
Ma.. Ema kao Ema, ne dam joj da me iznervira.. svakako ni blizu kao ovaj škart od tač telefona. Ne podnosim ga.

Tač na jedinicu pa tač na slušalicu pa.. hajde, javi seeee... I nakon predugih par sekundi.... Moj omiljeni muški glas čini manje nepodnošljivim čak i taj poluproizvod od Androida dok dopire iz njegovog zvučnika:

- Ej dušo.. Stigla si kući?
- Jesam. Baš razmišljam koja sam budala bila kad sam dozvolila da me nagovore da kupim ovaj... ne znam ni kako bih ga nazvala.. niti telefon niti kompjuter, bah.. Previše babica, kilavo dete..
- Opet ista priča.. Bilo pa prošlo, zaboravi...
- Ma.. na greškama se uči, je l’? Nebitno.. Gde si ti? Dolaziš?
- Evo, stići ćemo za nekih pola sata, malo smo se zadržali, izvini..
- Vi? Ko to vi?
- Videćeš.. Imam malo iznenađenje za tebe...
- U glasu mu osećam primesu dečijeg uzbuđenja i neskrivenu radost pa odgovaram:
- Onda moram brzo da prekinem, pripremiću nešto za večeru, dobro?
- Dobro....
- Kiss..

Volim iznenađenja. Tačnije, obožavam ih ali nikako da opasuljim Aleksu i naučim ga da to važi samo kada je striktno između nas dvoje... Moram nekako da kupim još barem pola sata i za to vreme dovedem stan u red. Kod nas je stalno ovako... uglancani podovi, blistave površine ali posvuda ima naših tragova.
Aleksine farmerke na naslonu stolice..
Moji časopisi po stolovima..
Versaceov Versense koji sam jutros u žurbi spustila na stol...
Tri para pantalona, majica i duks koje sam probala pre nego što sam izašla...
A spavaća soba.. e pa, to je strancima zabranjena zona..
Za mene je moja intima svetinja i tu sam apsolutno neumoljiva. Ako neko baš insistira, može da obiđe stan ali moji ćoškovi su samo moji a moj uređeni nered to je još i više..
Na brzinu kucam... ispravka, pipkam SMS..

Svrati do Maksija, kupi nešto za piće.. Ovo koje imamo možda neće odgovarati.. ne znam koga dovodiš, ispitaj šta voli ako ne znaš pa donesi.. Ljubim..

Propade moj plan da počnem da se bavim kuhinjom... na kuvanje mislim sada, ne na uređivanje.
Stavljam maslac u frižider a sve ostalo što sam kupila za budući keks ostavljam u kesama i sakrivam u element.. To baš ne mogu da završim za pola sata.
Puštam muziku i razlećem se po stanu. To bih mogla da radim vezanih očiju...
Nakon četrdesetak minuta i hitne pomoći u vidu Ajaxa s mirisom jasmina, stan me pomalo iritantno podseća na apoteku.
Podmetači na stolu su mi prvi na dohvat ruke pa uzimam gornji i pomeram ga par milimetara tek da razbijem taj neprirodni utisak usiljenog reda. Ovo je stan pobogu, ne katalog...
Osećam olakšanje, ovako je već bolje...
Čujem zvuk otvaranja vrata pa svoje ime:
- Nina.. Dođi. Nina.. Stigli smo..
- Evo me..
Radoznala sam, priznajem. Strašno me zanima kakvo je to misteriozno iznenađenje. Do hodnika mi je potrebno samo par sekundi.
Šta..? Ne vidim nikoga osim Alekse. Ne razumem...
- Dobro, zar nisi rekao da...
Prekida me:
- Dušo... - Izmiče se par centimetara i tek tada uspevam da vidim da zaista ima još nekoga iza njega... Aleksa baš nije sitan čovek a osoba iza njegovih nogu je još uvek u čučnju. Verovatno je na vreme upozoren da je kod mene izuvanje obavezno. – Ovo je Spasoje, moj prijatelj s faksa. Ej.. -odjednom poviče.. Mislim da ga je Spasoje upravo udario u nogu i na to reagujem:
- Šta bi?
Ali Aleksa ne odgovara meni, nego podu iza sebe, još uvek mi bas tako deluje:
- Ma dobro čoveče, izvini, zaboravio sam.. okej.. nećes imati problem s njom. - Konačno se okreće ka meni: - Desava se to da u javnosti ne koristi svoje ime, a i ne voli da ga tako zovu..
- Nego?
Aleksa ne stiže da mi odgovori jer Gospodin Javni uspeva da ga preduhitri:
- Zovem se Boba.. samo ovaj frajer nikako to da zapamti. Ili NEĆE da zapamti.

Dok to govori, čovek ustaje, pomalo namrstenog pogleda uprtog u mog... frajera. Nešto mi se tu ne dopada.. Znam po sebi da ispod lažne ljutnje svašta može da se krije... pogotovo kada dolazi u malom pakovanju.
Odjednom shvatam da cupkam s noge na nogu. Hoće li ustati konačno?
I zašto ne skida pogled s mene?

U tom trenutku mi postaje jasno da ne može vise ..mislim, u visinu. Zapanjeno shvatam da je već ustao i primećujem ruku koju mi pruža:
- Drago mi je...
Brzo reagujem i spuštam svoju šaku ka njegovoj. Sve do danas sam volela svoje ruke kao ono ženstvenije na sebi. Na tom dlanu svilene glatkoće, čak i moj novi Essie lak izgleda kao najnoviji pijačni hit.
U glavi mi iskrsava plakat koji sam nekad često viđala u prolazu:

Danas na paši, sutra u čaši..

Bože, osećam se kao Mica Mlekarica, i to u pozamašnoj fazi..
Tako je sitan.
Mislim da nosi iscepani džins. Nisam baš sigurna jer fascinirano zurim u bogato krzno koje mu guta vrat kao i pogled na sve ispod viktorijanske kragne od zeca koja je nekako zalutala iz baroka u savremeni metro šik, pravo na ova nejaka ramena...

Uh.. grozna sam... odakle mi pravo da osuđujem čoveka koga ne poznajem samo zato što barok za mene predstavlja istorijsku paradu kiča?
- A da mi date kaput i malo se raskomotite? Sve je manje crno kad se čovek opusti... a onda ćemo lepo da sednemo i upoznamo se kako bog zapoveda.. Važi?
Počinje da me proganja osećaj da ga od nekud znam dok se smeškam kao najslađa ženica na svetu. Uh... neću se smiriti dok ne ukapiram odakle se stvorio taj osećaj. Lepo bogami, samo mi je falio takav parazit u glavi...
U sebi molim boga da je nedovoljno osvetljen hodnik zamaglio i moju procenu...
Da nije možda..? Ma ne, samo liči, šta bi moj Aleksa radio sa nekim od onih obojenih densera? Ona braća, mislim, oni što su jedno vreme opsedali kanale kao da su MTV zvezde.. Nije jedan od njih, nikako...
Možda.. Bože, stvarno imam bujnu maštu. Nema šanse da sam od njega pre par nedelja kupila sir. Aleksa voli onaj masni zlatiborski i toliko se tada obradovao da se sećam svakog detalja.
Izgleda da samo ima mnogo ljudi koji jako podsećaju jedni na druge...
Dosta. Ne mogu da izdržim. Aleksa mora da mi objasni o čemu se ovde radi.

- Dušo? Hoćeš li na kratko sa mnom do kuhinje da se ne bih vraćala pedeset puta?
- Zatim se okrećem ka Spasoju.. ovaj, Bobi... kome god..
- Može li kafa?
- Da, hvala. Ali, pijem samo Jacobs Balance, uzeli smo malopre u prodavnici.
- Važi..
- Bez šećera obavezno, odnos vode i mleka neka bude tačno 3:2... I molim te, nemoj da je praviš sa prljavom česmovačom, stavi koju god flaširanu vodu imaš u kući. Inače pijem isključivo Evian ali preživeću bez nje ovaj put..
- Ma nema problema – smeškam mu se – čitala sam nedavno da je na Marsu pronađena voda za piće, skoknuću na brzinu do nekog izvora tamo gore... Sigurno je bolja i od Eviana, nije imao ko da je zagadi.
Prekida me blagi ujed bola u predelu struka. Aleksa me štipa kako bi me ućutkao... Zato dodajem, samo zbog njega:
- Ma šalim se. Lepo je videti da ljudi vode računa o svom.. zdravlju.. Hmmm..
Svom snagom ga hvatam za ruku i uvlačim u kuhinju.
- Ko je ovaj, majke ti?
- Uh.. mislio sam da ćeš znati. Neki dan si listala časopise i rekla da je dobar dizajner.
- Molim..? Čekaj malo.. Koji?
- Pa gledala si neke haljine..
O Bože.. Počinjem da vraćam film. Da, bile su prelepe.. ili barem dovoljno lepe da malo bolje ne obratim pažnju na njihovog stvaraoca..
- Nisam ti rekao odmah, hteo sam da te iznenadim. Znam ga s faksa, mislio sam da bi te usrećilo ako ti dizajnira venčanicu...
Dok mi telo proždire nabujala lavina nežnosti i ljubavi ka ovom čoveku, podižem se na prste i ljubim ga dajući sve od sebe da se oduprem strašnoj želji da zaključam vrata i podsetim ga da sam rođena da volim samo jednom... i samo jednog... Njega. Sa haljinom ili bez haljine, s prstenom ili bez, sa potpisom ili ne, znam da postojim samo dok udišem vazduh koji on izdiše..
Nekako se odvajam od tog toplog mirišljavog tela i dodajem:
- Hajde ljubavi.. dodaj mi tu Aqua Vivu, molim te.
Možda Spaske i nije tako strašan. Ipak je on umetnik a umetničke duše su oduvek tako skladno prijanjale uz moje snove...

 

Nastaviće se...


Nina

 

Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.

Prethodni nastavci ovde

Ovaj tekst je pogledan ukupno: 2819 puta

Komentari:

 

Ostavi komentar:

Autor:
Komentar:
Provera: 3 + 4 =

 

  • Stari grad - muzika za svadbe
  • Brod restoran Flamingo
  • Acoustic Band - muzika za vencanje
  • Restoran za vencanja Time Out Beograd
  • Fotograf za svadbe Beograd
  • Principessa - prostor za vencanja Beograd
  • Frizerski salon Goran - frizure za svadbe
  • Gde na more?