MAGAZIN VENČANJA - Boginja i robinja

Nina

6.
Gosti iz prošlosti - nastavak

Boginja i robinja - 6. nastavak

Hvala bogu pa sam usvojila maminu naviku da u zamrzivaču uvek imam nešto spremno za ovakve neplanirane situacije. Izvadila sam tri pakovanja kiflica čim mi je Aleksa (u pet do dvanaest) javio da dolazi sa iznenađenjem. Ne znam.. da nisam preterala? Sva mala pakovanja su i ove zime standardno nestala u noćnim napadima gladi pa su mi ostale samo ove ratne zalihe. Ne, nisam mogla, kako da izvadim samo jedno? Pa nisam cicija.
Brzo bacam pogled kroz vrata.. Dva odrasla muškarca sa dva odrasla želuca u mojoj dnevnoj sobi, sasvim sigurno bi se muški nasmejala mojim budalastim mislima...
Zadovoljno istresam kiflice u duboku činiju i ubacujem ih u mikrotalasnu.
- Treba li vam nešto? – dovikujem. - Za čas ću ja, samo da pripremim neku klopu..
- E može Nins, ponesi mi pivo, ostavio sam ga u kuhinji. Na elementu je pored šporeta.
- OK.
Dobacujem mu poljubac i vraćam se svom ženskom poslu.
Za pet minuta mi baš i ne vredi da im se pridružujem.

Retko kupujem časopise. Kad poželim da se počastim nekom literaturom, odlazim u knjižaru.
Ipak, neki dan sam se malo zanela.. Magazin o venčanjima me bukvalno dozivao sa trafike i kakva bih ja to buduća mlada bila da sam ignorisala tako jasan zov sudbine? ..pa sam ga kupila.. kao i još jedan koji se našao zavučen iza prvog. Jeste, sudbina.. jer baš u tom drugom sam videla Bobinu kreaciju...
Bas želim da jos jednom bacim pogled na nju..
Otvaram ormarić sa receptima u koji Aleksa nikada ne zaviruje. Auuu, kada sam ga ovako napunila? Sklanjam kuvar koji mi je Dejana poklonila za rođendan, iza njega je, to znam...
Bas tako, tu je. Tačnije, oba su tu. Ovde imam časopise na istu temu, i to ta dva... puta deset.
Reci Da, Savršeno venčanje, Magazin VENČANJE..
Evo i onih paprenih.. Weddingstar.. True bride.. Bridal Guide, Real Weddings..
Mrštim se.
Nekako sam zaboravila na njih od kada sam ih donela iz pošte. Da, iz pošte, nisam ih kupila kod Cvete iza ćoška, ove sam naručila s neta. Uh... ne volim ni da se setim. Bila sam besna kao ris. Možete li da verujete da su mi naplatili carinu? Na časopise ??!?!?!? Svašta! Šta njih briga za moju debitnu karticu? Licemeri.. na sve strane kuknjava oko bele kuge a ovde ne daju ljudima da se spremaju za svoja venčanja... nisam ja kriva što štampana izdanja izumiru, volim da čitam s papira, ne sa ekrana.
A i nisam baš sigurna da mi Englezi nisu podvalili nekoliko komada više. Zamalo da se posvađam sa poštarom kada je gurnuo ogroman paket ka meni. Kakav crni paket, pa naručila sam najobičnije novine...

Odjednom entuzijazam u meni splašnjava i osećam se kao izduvani balon.. Polivena kofom strašne istine, postajem svesna da sam potpuno potisnula uspomenu na svoju šoping avanturu. Kako je moguće da sam dala tolike pare na novine? Ubiće me Aleksa ako ih vidi. ..pogotovo ako obrati pažnju na datume i ukapira da su stigli još prošle godine. Samo mi fali da pomisli da vršim pritisak na njega...

Ovo čak ni Ema ne zna. Još sam kao klinka šetala po kući s gazom na glavi i u maminim salonkama boje kože koje su u mojim očima bile snežno bele, baš kao baletna haljinica koju sam isprosjačila u robnoj kući.
Kada smo kod toga, dosta sam čekala gospođicu Nedostupnu. Izvlačim odštampan podsetnik sa vencanja.com i brojim stavke.. Jedna, dve, tri..deset.. četrdeset i pet..
Sutra ću joj lepo postaviti ultimatum, sama se ponudila da mi pomogne. Ako neće, nije mi problem da počnem sama..
O ne.. svetlo u mikrotalasnoj se davno ugasilo, skroz sam se pogubila.
Dobro. Hajde sada, govorim sebi, diši Nina, diši...
Kupim s poda preplaćene gomile luksuznog papira i guram ih nazad u ormarić.
Ne smem sutra da zaboravim da ih premestim negde gde Aleksina noga nikada neće kročiti. Što je sigurno, sigurno je...

Dok se druga tura kiflica okreće obasjana mikrotalasima, već sam u dnevnoj sobi sa vrućim testom koje se puši u jednoj i činijom punom komadića Milke sa lešnicima u drugoj ruci.

- Dobro momci, dali ste mi vremena taman toliko da improvizujem večeru. Tu su sokovi, voda, kafa, pivo... da donesem još nešto?
- Ma, sedi samo.. – Aleksa će – imaš pravo da se umešaš, ne udajem se ovde ja..
- Stvarno? Kakva šteta.. ta butkica je dušu dala za podvezicu.. – smejem se dok se gnezdim na dvosed pored njega pogleda uperenog opasno visoko iznad njegovog kolena.

Umesto da odmah odgovori, prste blago prinosi mojoj nozi a zatim je lagano stišće što izaziva jezu koja mi leti kičmom i to je trenutak u kome hvatam njegov pogled. Ovo je delić sekunde koji obožavam, onaj koji savršeno meša moje uzbuđenje i spokoj intimnošću na kojoj bi mu pozavidele i najisprepletenije obnažene kože dvoje dugogodišnjih ljubavnika.
Tačno znam šta mu prolazi kroz glavu – isto što i meni.
I do najsitnijeg detalja mogu u glavi da vidim nadolazeću noć...

To je jedan trenutak. Jedan ali savršen.
Već sledećeg usmeravam pažnju na našeg gosta i nekako me zbunjuje čudan izraz na njegovom licu. Nisam ga očekivala valjda..
Dok me mračno gleda, Iznenađenje ne trepće leve obrve majstorski izvijene skoro do vrha šatiranog pramena koji mu pada sa čela. Osećam da me istovremeno skenira i testira na bog te pita koje neizlečive modne bolesti i ne znam zašto sam tako sigurna da mi ne bi vredelo ni da klečim za neku jadnu dvicu za prolaz. Bolno svesna svoje stare, milion puta oprane Benetton majice iz Trsta i pamučne trenerke sa koje vrišti logo mog omiljenog brenda Udobnost-za-sve-pare, pripijam se jače uz Aleksu.
Ima nešto zastrašujuće u tim optužujućim beonjačama koje odjednom izgledaju nesrazmerno velike u odnosu na njihovog vlasnika.
Ovaj se baš nameračio na mene.
Odlučujem da prekinem torturu:

- Uzmi kiflicu, takve nisi jeo... veruj mi na reč.
- Hvala ali ne. - preseče me ledenim tonom naciste odlučnog da jednom zasvagda upokoji sve moje proste kulinarske sposobnosti.
Na to će Aleksa:
- Ma daj čoveče, ne glupiraj se.. mi se rasturamo od njih. Nina ih pravi po nekom receptu koji je dobila od bake.. nekako su drugačije.. ali ubiše koliko su dobre. Uzmi, ’ajde..
Ali Hitler ne reaguje:
- Vidi druže, na tvoju preporuku bih i ulicnu pljesku jeo ali ne smem.. Nemaš pojma šta je kamera, nekom dodaje manje, nekom više ali mene sigurno natovi barem petnaest kilograma. Moja reputacija je u pitanju, ja sam kreativac koji se bavi lepotom.. Prvi moram da budem primer svojim klijentima i obožavaocima. Ne smem da se igram..
A ja ne smem da pogledam Aleksu, tačno znam kakav mu je izraz na licu dok izgovara:
- Ti to mene zajebavaš.
- Ma ozbiljno.. Hahaha, reaguješ kao svi anonimusi. Takav sam i ja bio u početku, razumem te. Vremenom navikneš da si zvezda ali nije to baš uvek zgodno.. sa svih strana vrebaju dušmani, moraš da budeš na oprezu čak i dok spavaš..
Tu Hitler prepušta reč dr Mengeleu koji se okreće ka meni dok se blažen pogled upućen Aleksi transformiše u lasere neodobravanja usmerene pravo ka mojoj majici.. Ili možda.. ne majici nego ka..
Meni.
- A i ti bi mogla malo da se maneš slanine i čvaraka.. – šta lupeta ovaj, ne bih to jela ni da mi plate.. ali tek je počeo.. – Belo je jako zahtevno, znaš?
- Verovatno ne tako dobro kao ti. – izleće mi dok proučavam njegov nos. Oho, pa naravno... izgleda da mu fali jedna crta. Zahtevnog.. belog.. praha. Ali taj ne konta, nego nastavlja:
- Naravno da je tako, to mi je specijalnost. Čim te vidim znam koliko si teška a ti, srce, ne želiš da to izgovorim naglas..
- Molim?!?!?!?
- Neću da te lažem. Dugujem to svom prijatelju koji treba da te oženi..

Mrak.

- Ja. Nisam. Debela.
- Nisi baš ni Barbi srećo..
- E sada je dosta. – ali ovo ne govorim ja nego Aleksa – tamo su ti vrata. Niko ne mora da sluša tvoje uvrede..
- Ali ja ne mislim ništa loše..
- Jok, ja mislim. Gubi se..
- Ali..
- Izlazi. OVA ovde koju ŽELIM da oženim je muško više nego što ćeš ti ikada biti a ženstvenija milion puta nego što si ikada sanjao da uopšte možeš da budeš. Šta me gledaš tako? Stvarno sam se ponadao da se nešto promenilo u zadnjih par godina ali ti si još gori.. idi nađi sebi nekog dečkića a nas ostavi na miru.
- Ti misliš da sam ja..
- Mislim? Daj, stvarno veruješ da ceo studentski grad nije znao? Ne mislio, nego znao.. – okreće se ka meni i šapuće: - Luđi je nego što sam mislio... - a onda pažnju ponovo usmerava ka krznenom Gremlinu: - Vidi, nikada mi to nije smetalo, bar dok nikome nisi pravio probleme. Šta ti radiš iza svojih vrata, to je tvoja stvar ali kroz moja nećeš ulaziti i lečiti komplekse tamo gde bi to najmanje smeo..
- Boze... Šta ti je ova uradila?
- Kamo sreće da tebi neka nešto slično uradi...
- Ti si jedan PROSTAK !!! – dok to izgovara, brani se od zamišljenog neprijatelja u vazduhu ispruženim malim prstom još manje šake.
- Iz tvojih usta, to je muzika za moje uši. A sada ’ajmo... Fajront!

Zabezeknuta, kreatorska kreatura na trenutak prestaje da histeriše i prilazi Aleksi, mene u potpunosti ignorišući:

- Nisi ti kriv, znam ja... nisi sigurno. Za sve ima leka a ja ću ga za tebe naći. Budi siguran da hoću.. Znam predivnu ženu, čarobne ruke ima, nema šta ne sklanja...

Ajaoooj...
Aleksi se retko dešava da izgubi kontrolu, a još ređe da zaurla.. Ali kada se to desi, svi znani i neznani sveci gromovnici ne bi ni u horu izazvali detonacije u krvnim žilama kao on upravo sada:

- Ti ćeš MENI naći leka?!?!? Ti meni? Zreo si za lečenje od kada si se rodio budalo blesava.. Gubi se odavde zvezdo dok sve zvezde nisi video. Možda tako shvatiš da ni za patuljka nisi... pod uslovom da znaš šta to znači...

Konačno, Boba Spasoje se okreće na peti i odlazi ali od straha, rekla bih.
Skoro da ga žalim. Da ne poznajem čoveka s kojim živim, i sama bih se zaledila...
Stajem pred njega i spuštam mu čelo uz grudi.

- Ma, pusti ga.. kad to vidiš, shvatiš koliko si srećan sto si se rodio normalan.. – podižem glavu ka njemu: - A tek ja...
- Nemam pojma kako sam i pomislio da bi moglo biti neke koristi od njega... Izvini..
- Ej, pa bas smo se zabavili... jedva cekam da se setimo ovoga za par godina..
- Daj mi prvo par minuta da se otresem gađenja.. Znaš da je mislio na neke gatare?
- Valjda mu je tako lakše.. čovek voli da ga lažu, vidiš kako puca od samopouzdanja? Haha.. I da.. Aleksa?
- Mmm..?
- Od kada se to razumeš u astronomiju..? Zvezde, patuljci..
- A to.. haha.. neki dan sam naleteo na članak u novinama.. patuljci su ti nešto kao zvezde u pokušaju..
- Ma, samo kad si ti to njemu lepo objasnio..
- Oooo.. A Nina?
- Da?
- A da ti meni objasniš kakve su ti to podvezice u glavi?
- A da ti pokažem?

Njegova sposobnost regeneracije je nekad zaista neverovatna...
Raspoloženje mu se u sekundi promenilo iz besa u... ono koje mi daleko više prija..

A sada vam svima želim laku noć.. ili jednu dugu i vrelu, kao ovu moju... :)

Nina
A u mraku....

- Aleksa?
- Aha..?
- Jesam li stvarno.. debela?
- Uh, ne znam stvarno.. dođi da ispitam koliko je kritično... Jaooo, imaš li ti uopšte kosti?
- Ha-ha.. dobar vic..
- Ma dođi ludo... volim tvoju guzu kad viri iz frižidera... Nekad namerno gurnem eurokrem što dalje uspem samo da bih video tu predstavu..
- A je li?
- Aha.. a još se nisi zaglavila kada bi ga uzela.. tako da.. ma neeeeeeee, nisi debela..
- O, sad mi je lakše..
- Ma, dolazi ovamo.. pravo si žensko, ne zaklapaš....


Nina

 

Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.

Prethodni nastavci ovde

Ovaj tekst je pogledan ukupno: 2614 puta

Komentari:

Ovo bi trebalo ekranizovati!!! ;-)

29.4.2013

b.p

Originalna si,nastavi ovako divno da pišeš!

27.4.2013

pravi zenski clanak...muskarci samo lice na sebe, u naznakama

26.4.2013

uffff

Genijalno!!!

26.4.2013

Mimi

 

Ostavi komentar:

Autor:
Komentar:
Provera: 3 + 4 =

 

  • Stari grad - muzika za svadbe
  • Brod restoran Flamingo
  • Acoustic Band - muzika za vencanje
  • Restoran za vencanja Time Out Beograd
  • Fotograf za svadbe Beograd
  • Principessa - prostor za vencanja Beograd
  • Frizerski salon Goran - frizure za svadbe
  • Gde na more?