MAGAZIN VENČANJA - Boginja i robinja

Ema

7.
Hod po ivici

Boginja i robinjaOsam je sati, a Boris još spava. Ima običaj da dan nakon puta posvećuje sebi, i meni, osim ako je tada njegovo prisustvo negde baš neophodno..
Trenuci poput ovog, kada se budim prva, jedina su mi prilika da se zagledam u njegovo lice i pokušam da odgonetnem šta u stvari osećam... Kako sam se to našla u istom krevetu i u istom životu sa čovekom o kakvom svaka normalna žena sanja? Baš ja.. žena sa greškom, ona koja odavno ne zna za san..

Nikada nisam želela previše muškaraca u svom životu. Da se mene pitalo, postojao bi samo jedan.. onaj uz koga nikada ne bih ni pomislila da poželelim drugog.

Kako sam tako sigurna u to? Neke unutrašnje sigurnosti su kao aksiomi, činjenice koje se ne dokazuju, niti bi to vredelo i pokušavati.
Kada voliš, to znaš. Iste sekunde... ali kada voliš samo na jedan način...
Ljubavlju spaljivanjem..
Ljubavlju u kojoj između sebe i njega nikada ne biraš sebe..
Ljubavlju žrtvovanjem..
Ljubavlju kakvom sam i ja volela. Nekada...

A sada gledam Borisa i stvarno želim da osetim barem parče takvog života u sebi, prvi put nakon isuviše mnogo vremena.. Pogled na jasne crte lica omekšalog snenom ranjivošću, okrenutog ka mom jastuku, uz sveže sećanje na posedničku žudnju čiju žestoku snagu vreme nikako ni da okrzne; izaziva moje divlje gladi na već dobro poznat način.

Dugo, dugo mi je to bilo dovoljno.. Razgolićena požuda, pročišćena od sputavajućih okova bola koji obavezno prati divlju, neuništivu ljubav, bila je neverovatno otkrovenje.. i olakšanje. Kristalno jasno zadovoljstvo bez tereta proklete čežnje koja ubija svakom minutom bez onoga za kim sam se raspadala, pokazalo mi je recept za preživljavanje..
Godinama nisam poželela više od toga. Do sada..

Začudo, ta stidljiva nova želja me ne plaši.. umorna sam od toga da se osećam kao stranac u svom telu jer.. život bez ljubavi ipak nije onaj koji umem da živim...

Polako sklanjam sa sebe Borisovu ruku i izvlačim se iz kreveta što tiše mogu. Ne želim da mu uskratim tu retku priliku da se naspava... Uzimam sa naslona stolice „La Perla“ bade-mantil, njegov najnoviji poklon, koji oblačim tek nakon što zatvaram vrata za sobom.
Čovek koji želi da me poznaje dovoljno dobro, toliko da nikada ne greši pri odabiru načina da me usreći, ne može biti pogrešan. Nikako...
Ponekad je to kašmir.. nekad čokolada..
A nekad samo „Ostajem“ na moje „Ne idi...“ kada me iz čista mira dohvate demoni iz prošlosti, pritom čak ni ne pitajući šta mi je...
I kako onda... kako da to ne bude više od puke želje?
Znam da mogu to. Znam... ja sam ona koja hoda svetom samo s jednim razlogom – da slepo služi svojoj boginji.. Ljubavi.

Par minuta kasnije, u ćošku stana najudaljenijem od spavaće sobe, seckam Ninin monolog u svakoj prilici koju ugrabim:
- U pravu si, nisam se javljala... i Nina, znaš da će se ponoviti.. Hoće, da. Neću da se izvinjavam, nigde ne gori, da je u bilo kojoj tvojoj poruci pisalo da je hitno, ostavila bih sve.. Išla sam i po Borisa na aerodrom. Komplikovana? Čula sam to i pre. Daj, znaš da te volim, znaš i koliko ali ne drami više, molim te... Šta se desilo? Kakav kreator? Gde si tu budalu našla..? Aha, Aleksa.. da, sećam se pomalo.. jesu, družili su se na faksu.. tj., on se družio s njima, ja nisam imala živaca ni vremena za njega..... Pogledaću tu sliku, ponesi je kad se vidimo ali da ti budem iskrena.. ko zna ko je pravi kreator te venčanice.. svako može da se potpiše na crtež. Za to je potreban samo jedan razred osnovne a mislim da je toliko izgurao... nekako. On je možda uvukao u Fotošop i to je sve.. pod uslovom da uopšte zna da uključi računar. Šta? Kakav kreten...! Ma, nisi debela.. otkud debela? Vidi, idem sada da se spremim pa dolazim po tebe, može? OK.. Za oko sat, sat i po.. Smiri se, samo je hteo da te iznervira a koliko vidim, nije da mu nije uspelo... Ej.. kako ti ono stalno govorim? Rešiv problem jedva da je problem... tako je..

Konačno završavam razgovor a olakšanje koje osećam može da se poredi samo sa dodirom čiste posteljine nakon dana divljačke jurnjave za obavezama. Neću se hvaliti da u tim trkama često pobeđujem. Neću, jer se gadim laži.

Hoće li ikada odrasti, pitam se.. Možda sam i sama doprinela njenom produženom pubertetu. Ja sam je upoznala sa Aleksom..
Dovukla sam ga iz čitaonice jednog užarenog avgustovskog prepodneva u potrazi za nekom knjigom koju sam viđala na njenim policama. Sećanje na taj dan je jedno od lepših koje čuvam. Šanse da se pronađu i prepoznaju dvoje ljudi stvoreni jedno za drugo su skoro nikakve a ja sam jednoj takvoj pomogla da se desi...
Ninu volim kao sestru i ne tražim razloge za to. Štedim je čega god mogu i svesno negujem čistoću njene duše u strahu da bi bilo šta moglo da je zaprlja. Sebično možda... u njoj vidim sebe nekada.
A Aleksa.. on o meni zna sve, ama baš sve.

Otvaranje vrata i oštar bat muških koraka prekidaju moj povratak u prošlost, sekund pre prekasno. Bogu hvala na tome.
Tačno znam šta sledi... još par sekundi.. zam da ću čuti i druga vrata... Baš tako.
U glavi mi se oblikuje vizija u čiju istinitost ne sumnjam ni malo.. Kontura napete Borisove figure obavijene samo vrelom parom razbudjuje poslednji dašak moje jutarnje letargije. Sve mi se gubi iz svesti osim jasnog puta ka našoj najbližoj budućnosti.
I ovo više nisam ja. Pod mojom kožom i nad mojim umom počinje vladavina one neuništive druge mene koja ne robuje nikome osim sebi i kleči samo pred svojom umetnošću... svojom senzualnošću.. Kao u blagom transu, moje telo se gipko prilagođava svojoj nameri zatežući mi kožu do gladne želje.. Nisam sigurna da li je zbog tepiha ili se krećem mačje nečujno na putu ka zvuku tuša. Labav pojas bade-mantila popušta pod mojim prstima i on u svilenom slapu proklizava niz moja ramena u sekundi me razotkrivajući svu i ostavljajući obučenu u najbezobrazniji.. najskuplji.. od svih mojih omiljenih brendova.

Pred vratima kupatila na sebi nosim ulje vanile nanešeno pre pola sata i miris kafe u obliku vela koji me prati poput paža..
Spasi me Bože grešnu, uživam u svakoj sekundi šetnje ka svojoj lomači..
„Dobro jutro, dušo“, šapućem u vruć vlažan vazduh iako znam da Boris ne može da me čuje a uzbudljiva istinitost tih reči ubrzava moj korak ka vratima tuš-kabine. Moj alter-ego, hirovita Domina, potpuno preuzima kontrolu nad mojim postupcima...

Možda me ne čuje, ali me očekuje.. i pravi se da ne primećuje dah hladnog vazduha koji mu se uvlači u kožu usled otvaranja vrata.. ali poznat trzaj njegovog tela odaje svest o mojim prstima koji mu bogato premazani gelom za tuširanje glatko klize po donjoj liniji leđa i puzeći uz blaga izbočenja njegovih kukova vode moje nokte ka već topljivoj koži stomaka u koju se blago zarivaju u ubrzanom ritmu njegovog disanja..
Osećam vrtoglavicu koja preti da ga savlada dok mu zubima grickam uho u koje zatim tiho šapućem: „Ne pomeraj se.. ne radi ništa.. pusti mene.. „
Svaki trzaj kojim zatim reaguje na moj dodir, na moje zube, prste, nokte još mi po malo izvija rub usana u jedva vidan luk zadovoljstva. Tako volim kad je srećan a još više kad je.. srećan..
..ali zbog mene.

Nakon nekoliko minuta, konačno ga rukama navodim da se okrene ka meni i on prepoznaje taj znak... Brzinom svetlosti iznosi me iz kabine i više nisam gospodarica nego poslušna robinja sa leđima na podu, stopalima na pločicama, tela pod telom muškarca koji me želi do ludila, odlučan da svoju želju zaleči golim pravom sirove snage.
Slepljeni svakom približenom porom, odbacujemo poslednje lance nametnutih stega zajedno sa lažnim ljudskim moralom i prepuštamo se svojoj izvornoj prirodi. Dok se svesti zamagljenih u ekstazi moji zubi zarivaju u meso njegovog ramena a on sav duboko u moje telo, s naših izmešanih koža voda se cedi u lokvu koja u pločice utiskuje još jedan nevidljiv portret naših strasti...

Posle petnaestak minuta, sedimo na podu u dnevnoj sobi. Tačnije, on sedi na podu a ja njemu u krilu dok jednu ruku steže oko mog struka a drugom poseže za kafom na stoliću..

- Kakav ti je plan za danas?
- Treba da se vidim s Ninom, ubiće me ako se to konačno ne desi, znaš kakva je..
- Znam, da.. ali reci joj da ne možeš dugo da se zadržavaš..
- ..i mislila sam – prekidam ga, - volim i ja naše vreme kao ti..

To je istina. Obožavam dane kada se pravimo da svet postoji samo zbog nas jer samo mi u njemu i živimo... U stvari, mašta kojom se bahatimo, često čini da izgleda kao da nas je tu mnogo više... volim da izmišljam sve moguće načine da ga iznenađujem a moja najbolja nagrada za to je njegovo pitanje:

- Koliko žena imam u tebi?
- Ceo harem dušo...

Luda sam za našim igrama.
Zato dodajem:

- A da me pustiš da se obučem i odem? Vidi, ne bih ni ja više to da odgađam.. jesi li znao koliko ima zezanja oko planiranja venčanja?
Boginja i robinja- Hahaa.. pa žena si, mislio sam da vi to volite..
- Da budem skroz iskrena, imam i boljih ideja za takva slavlja..
- Je li?
- Aha...
- I koliko zvanica uključuju te tvoje ideje?
- Računaš tu nas ili ne?
- Ne.
- Onda nijednu...
- O da....

Izvlačim se iz njegovog stiska i ustajem dok mi kroz glavu prolazi cela lista obaveza..

- O čemu sada razmišljaš? – pita me.
- A šta misliš... – napola odsutno mu prenosim šta mi je u glavi – da to obavimo samo ti i ja? Stvarno? Mislim, pomoći ću Nini koliko mogu ali... još joj nisam rekla, znaš?
- Šta?
- Pa za nas.. da planiramo isto..
- Zašto?
- Ma.. već je vidim.. dupla svadba i slične fiks ideje.. mrzi me da joj objašnjavam zašto mi nije do toga.. Jedino.. nisam te ni pitala šta ti želiš... imaš porodicu i prijatelje koje treba da ispoštuješ, neću da te ja kočim ako želiš da to obeležiš na klasičan način..
- Muči te to baš, je l’ da?
- Pa da..
- I nije ti najlagodnija ta tema?
- Nije.. Borise?
- Molim?
- Zašto sam ja uvek izrod od ostatka sveta?

Naglo ustaje, prilazi mi i poseže prstima za pojasom mog predivnog novog ogrtača. Opet...

- Nisi znala da već viđeno podnosim samo ako moram?
- Hmm... a šta bi ti onda prijalo?
- Neki izrod ako može... oni su mi tajni fetiš...
- Haha.. jesu li? – vreli trnci mi se spuštaju niz stomak.
- I retko volim bilo šta klasično, da ti odgovorim i na to pitanje. A baš bih sada da probam nešto malo drugačije kad već spominješ obeležavanja.. i to hoću toliko da ćeš malo zakasniti na tu kafu...
- Malo samo? I baš hoćeš? Haha.. Preživeću.. Nešto drugačije, kažeš..? Volim takve misterije, jako ih volim... Pokaži mi... hajde.. tu.. najnoviju..

Ema

 

Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.

Prethodni nastavci ovde

Ovaj tekst je pogledan ukupno: 3438 puta

Komentari:

Komentar prerasta u pitanje...Kakva li ce im biti prva bracna noc? ;-)

14.5.2013

b.p.

 

Ostavi komentar:

Autor:
Komentar:
Provera: 3 + 4 =

 

  • Stari grad - muzika za svadbe
  • Iznajmljivanje limuzina i oldtajmera
  • Restoran Duga - restoran za svadbu
  • Acoustic Band - muzika za vencanje
  • Restoran za vencanja Time Out Beograd
  • Restoran za svadbe Vizantija Novi Beograd
  • Fotograf za svadbe Beograd
  • Principessa - prostor za vencanja Beograd
  • Zlatnik Event Center
  • Frizerski salon Goran - frizure za svadbe
  • Gde na more?