MAGAZIN VENČANJA - Boginja i robinja


8.
Život u romanu

Boginja i robinja - EmaEma

Spavaća soba me dočekuje osenčena i tiha, uljuljkana u lažan ugođaj lenje površnosti, meni preko i nasušno potreban. To je luksuz otet uz pomoć tamnih draperija koje raskošno dominiraju prostorom dok se alavo hrane njegovom visinom, širinom, kao i svakim pokušajem jake svetlosti da oslepi moje poglede još uvek zamagljene snenom ili besanom noći, strašću ili prostom potrebom da s vremena na vreme nestanem.
Teške tkanine boje zgrušane krvi u moj intimni prostor propuštaju tek tanke trake svetlosti i dašak vetra sa jednom jedinom ulogom.. da me lagano bude.
Moja još uvek nadražena čula postepeno prihvataju stvarnost novog dana dok se približavam toaletnom stoliću praćena mirisima jasmina, ambre i pačulija koji obavezno narušavaju strogu notu svežine žestokom snagom orijenta..

Sada nemam vremena za detaljne jutarnje rituale iako me onaj od pre petnaestak minuta vodi ka garderobi sa jasnom slikom mog današnjeg stajlinga.
Na svaki pregib tela gole kože nanosim po par kapi parfema i to onog koji nadmeno zovem svojom čulnom kopijom.. Diskretna aroma moje Maitresse sa senzualnom bočicom koja je čuva, zajedničku ima samo zavodljivost.. Putena a ranjiva, izazovna a nežna.. potpuno kontradiktorna svom ekstatičnom pakovanju, Ljubavnica iz kuće Agent Provocateur pojavila se najsrećnije godine mog života...
Voleću je zauvek.
Njene kapi uvek me dodiruju prve. Tek nakon toga se oblačim.
Polovinom moje garderobe dominira tajanstvenost crne boje. Elegancija jednostavnosti i prefinjenost nenadmašne klasike oduvek su bile moj zaštitni znak.
I inače oblačim svoju trenutnu emociju pa to radim i sada.. Ono što nosim najbolja je slika mog raspoloženja.
Top korset i dva slapa teške viskoze pantalona koji mi se uvijaju oko nogu podižu na božanski nivo osećaj zadovoljstva koji me u nizu blagih strujnih udara prožima iznutra...
U stvari, malopre.. nešto sam prećutala. Ipak, podeliću sa vama jedan svoj mali trik. Možete to shvatiti i kao najtopliji savet..
Između parfema i prve tkanine koju navlačim na sebe, uvek negde na telu skrijem malu tajnu...
...nisku cirkona na unutrašnjoj strani butine...
...tanak lanac oko struka,
..body art poruku ispisanu jestivom bojom za telo koju u tom trenutku osećam da mi pristaje..
Bilo šta..
Neprestani dodir gole senzualnosti celoj mojoj pojavi tako daje sjaj koji ni u šta ljudskom rukom napravljeno ne može da se spakuje, kamoli kupi...
A tajna kao tajna.. uvek je neodoljiva...
I da ne zaboravim.. što se veša tiče.. pamuk sam davno, davno... zaboravila.

linija

Nina

Dakle, dođe mi da vrištim !!!!!
Očajno zurim u u opšti haos koji sam napravila od sobe za samo pet minuta.. Nenamešten krevet liči na tezgu prenatrpanu šarenilom majica, pantalona, trenerica i dukseva a ja ne mogu da se ne pitam kako se ovo uopšte dogodilo..
Umesto da me razumno smiruje (jer stres je poguban po organizam), moja luda glava, kao nemilosrdan tužilac, uključuje svoj prokleti, savršeni projektor i pred očima mi pokreće slajd šou..
Da, to sam ja...
...sedim pred TV-om sa picom u krilu dok peti put gledam „Once Upon a Time“, jednu od svojih omiljenih serija...
.. s telefonom u ruci dok specijalno naglašavam da pica mora da bude sa ekstra mnogo sira jer Aleksa tako voli.. i drugu, za sebe, bez kobasica...
..opet ja.. O-ho, vidi trčim..! Da.. uh, ovo sam skroz zaboravila. Mrak mi pada na oči. To je bio onaj dan kada sam žurila da što pre stignem kući, gladna kao vuk.. Ema me zamolila da sačekam neki važan paket koji je stizao a ona nikako tada nije mogla da ostane kod kuće da ga dočeka. Kada sam ogladnela, pomislila sam da u kući valjda drži ponešto i za nas malo.. paa.. običnije ljude.. ali ne, kod nje je svuda bilo samo nekog rastinja i zrnevlja koje znam da zove hranom... Kuhinjski elementi bili su pretrpani travama, semenjem, čajevima i proteinskim praškovima..
A u frižideru.. zakržljali leš ribe upecane u predpubertetskom dobu.. i hvala dragom Bogu, pronašla sam bar nešto što mi je pomoglo da preživim.. tačnije, preživam.. voće obožavam, to je istina, ali.. Ali kad nisam gladna !!! Mislim, ja od jabuke ogladnim.. Dok se kurir dovukao do Eminog stana, osećala sam da ću se onesvestiti od gladi... Normalno da sam žurila kući, ne bih valjda dozvolila da se razbolim?
Nekako sam na putu uspela da ne uđem u pekaru jer sam znala šta me čeka kod kuće: burek koji mi je poslala baka i markiza sa lešnicima koju sam tada prvi put napravila bez greške. Mogla sam čak i da je sečem... I to nožem!

Slike nastavljaju da se smenjuju ali nekako uspevam da programiram oči na privremeno slepilo.
Padam na krevet u strahu da će moje ogromno dupe razneti to malo stana za koji i Aleksa i ja crnčimo godinama... Sila jednako je masa puta ubrzanje.. Prokleta fizika, uvek sam je mrzela!! Konačno sam shvatila glupu formulu, i to tek kada sam se za masu sama pobrinula.. a vrisak kojim je jauknuo krevet kada sam se složila na njega, prvi put mi je dao jasnu predstavu o pojmu sile.
Bez glasa i zgrožena sama sobom, odlepljujem oči od poda zaboravljajući šta me iznad čeka..
U sekundi se suočavam sa sveže uglancanim ogledalom koje mi se podmuklo ceri... I kunem se, mogu da ga čujem..
Da si Biomed 4 pila, u autobusu bi bila....
A to što odjekuje.. to je moj sopstveni glas koji seče tišinu:
- Trebalo je da pustim da se zacrniš od prašine!
O Bože, gotova sam. Pričam sa ogledalom.

linija

Ema

budoir- Borise.. Jesi li video negde moje ključeve?
- Opet ih tražiš..? Sigurno ti nisu u torbi? Ili u ruci možda..?

Baš mora da me podseća koliko se unervozim kada kasnim.. toliko da prekopavam ceo stan tražeći nešto što već držim u rukama.. Umem nekad da budem blesava do bola..

- Ma hajde.. ne ideš na poslovni sastanak. Ko bi ti oprostio ako ne Nina?
- Hmm.. Ti možda?
- Da, da, da... sigurno imaš proverene taktike da me ubediš. U bilo šta...

I vidim ga. Na polici za knjige, naravno... omiljeni zid mog stana dizajniran mi je u glavi još u ranom detinjstvu.. Za mene nikada nije postojao enterijer ravan onome bilo koje biblioteke.. Od prvog dinara koji sam zaradila sa petnaest godina, moja kolekcija knjiga neprestano raste. Ceo zid dnevne sobe rustično je patiniran raskošnom lepotom korica svih zamislivih tekstura.
Crna krznena loptica predivnog Chloe priveska gnezdi se na koricama „Portreta jedne lejdi“. Leži tik uz meko izdanje romana položenog preko kompleta Crnjanskog. Čudno... literaturu za plažu retko mešam sa klasikom. Mora da je spremačica ostavila tu kada je bila prošli put. Ja nisam sigurno...
A onda mi dopire do svesti koja je knjiga u pitanju...

- Ema... Ema..? – Borisov glas me vraća u stavrnost.
- Molim..?
- Jesi li tu?
- Da.. aha.. evo, krećem..
- Ma šta to držiš? Daj da vidim?
- „Đavo nosi pradu“.. fascinira te moderna beletristika? Nemoj mi reći...
- To je poklon.
- Od koga?
- Jedne od najneverovatnijih osoba koju poznajem... pričaću ti..
- Nadam se.
- Ma hoću.. evo večeras.. moram sada da idem..
- Dobro, dobro.. Ema?
- Molim?
- Unervozio te.. poklon..
- Ma ne... samo me raznežio. Jako...

Ljubim ga na brzinu i bežim iz stana. U ruci stežem knjigu kao najveću dragocenost dok mi uspomene naviru....

linija

Nina

Ko to zvoni kao lud? Jao.. Ema... kada je pre stigla?
Ustajem s kreveta i dovlačim se do vrata...

- Hej Ninočka, izvini što kasnim... Imala sam... – zastaje.. – Šta se desilo? Je l’ sve u redu? Aleksa..
- Ne, ne.. Aleksa je dobro.. samo... ja se osećam loše... I ne kasniš, odakle ti to?- bacam pogled na sat.. Dvanaest?!?!? Mora da sam zaspala.. Nije ni čudo, govorim u sebi.. organizam traži da se odmori od.... previše varenja.
- Nisi se valjda razbolela..
- Jesam.. – u tom trenutku shvatam da počinjem da plačem..
- O Bože Nina, šta je bilo?
Ema me grli i čeka da se smirim jer ne mogu da dođem do reči dok se grčevito tresem celim telom..
- Bolesna sam.. masna... grozna...
- O ne... to je dakle? Sada ću da zovem onog idiota, naći ću ga gde god da je da ga raščerupam kao kokošku.. i na to jedva liči... Ja sam muško više nego ta karikatura. Hej, hej... pogledaj me. Nina..
- Skvasila sam ti korset.. – dižem pogled da je pogledam i shvatam koliko je lepa. Sve je na njoj savršeno.. crte lica, dugi vrat, čak i kosti na ramenima izgledaju na njoj kao ukrasi... Ema je jedina osoba na svetu čiji glamur ne bode oči u u raskupusanom malom stanu.
Boginja i robinja - venčanje- Ma zaboravi.. to je samo krpa..
- Ali je tako deo tebe...
- A možda to samo tebi tako izgleda...
- Nisam luda Ema... u stvari..
- Ne, nisi luda.. samo si pod pritiskom i u haosu a sve bez ikakve potrebe.. To je najobičnije venčanje.. ..ljuta mrsna svadba... daj, bilo ih je milion pre tvog i biće ih još mnogo kad se udaš... shvataš to preozbiljno...
- Nemam šta da obučem.
- I to ti se čini... sada bi ti i čokolada izgledala kao feferona..
- Joj... ne spominji mi hranu.. molim te...
- Dobro. Neću.

Polako ustajem i podižem češalj sa stola.. Radim ono što inače ne podnosim, valjda moram da učinim da se osećam još gore... Češljam se u sobi umesto u kupatilu dok se linjam kao ćurka. Što i jesam...

- Ema, hajde.. sada stvarno iskreno. Ne možeš da kažeš da nisam debela.
- Nisi debela..
- Opet lažeš.
- Ne. Ne lažem, mrzim to više od svega i ti to znaš.. Većina ljudi koja ne razmišlja o tome nabaci preko zime kilogram ili dva. Preko leta se oni istope i gotovo. Ne plaču zbog toga. Imaš tri kg viška ali debela nisi.. A to... Nina, skine se za manje od tri nedelje..
- Ali.. meni se to nikada nije desilo!
- Ma nemoj.. stvarno veruješ u to?
- Pa nije..
- A šta ako ti kažem da je svake zime iste priča samo ti nikada do sada nisi obratila pažnju na to..

Zatečena sam, zaista. Čutim par trenutaka pa je pitam:

- Zašto mi nisi rekla?
- Zato što.. onog trenutka kada počneš da misliš o tome, tek onda stvaraš sebi pravi problem. Ne bih ti to uradila.. i zato sam besna na onog idiota od nazovi-kreatora. Bože, udavila bih ga...
- I šta sada da radim?
- Za početak obriši suze i sredi se... Moja Nina, ona koju znam i volim, nikada neće biti robinja banalnosti... prvo i osnovno je da nema šanse da ti dozvolim takvu opsesiju. Dobro?
- OK.
- Hoćeš da ti pomognem?
- Neću da jedem trave..
- I nećeš... ne moraš. Joj, šta ću s tobom? Onda.. Dok ja trknem do kancelarije, sredi sobu i to uz muziku.. istuširaj se, namaži nekim finim losionom, malo se našminkaj.. biće odmah bolje. I kad se vratim, pravimo plan vraćanja u normalu. Važi?
- Dobro.

linija
Ema

Ulazim u auto i pet minuta samo sedim. Sklapam oči i nekoliko puta lagano udišem pa izdišem vazduh onako kako su nas učili na časovima joge..
Okruženje me smatra hladnom. Ledenom.
Nije da nema istine u tome ali to je u stvari mir koji sam skupo platila. Toplina u mom slučaju znači nekontrolisanu bujicu emocija koja ubija. Ne, samo to ne.. Ne ponovo...
Nekako sam se saživela i stopila sa krutom maskom koju godinama nosim i taj osećaj mi se sve više dopada.
Ipak, ponekad.. samo ponekad.. onih par ljudi koje volim lako pronađu Ahilovu petu moje krhke smirenosti topeći me u sekudi.
Podižem ruku u kojoj sve vreme držim telefon i listam imenik.
Ne mogu da se ne smešim. Kod mene je još uvek pod Barbie...
„Laku noć, moja mala Barbiko..“
Taktovi pesme koja me uvek podseti na nju u poznatom ritmu odjekuju mojim mislima ..
OK. Prošlo je podne, možda je već budna.
Zelena slušalica..

Ne znam jesam li iznenađena ili ne veselim vriskom koji me dočekuje:

- Ema...

Vreme, život pa ni uspeh nisu je ni okrznuli.
Retka vrlina kojoj se divim..

- Ćao bebo....

 

Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.

Prethodni nastavci ovde

Ovaj tekst je pogledan ukupno: 3477 puta

Komentari:

...samo bih se ponavljao :-)

22.6.2013

b.p

 

Ostavi komentar:

Autor:
Komentar:
Provera: 3 + 4 =

 

  • Stari grad - muzika za svadbe
  • Restoran Fors
  • Restoran Duga - restoran za svadbu
  • Acoustic Band - muzika za vencanje
  • Restoran za vencanja Time Out Beograd
  • Restoran za svadbe Vizantija Novi Beograd
  • Fotograf za svadbe Beograd
  • Principessa - prostor za vencanja Beograd
  • Zlatnik Event Center
  • Frizerski salon Goran - frizure za svadbe
  • Gde na more?