MAGAZIN VENČANJA - Marko Bogatić 5. deo

Marko Bogatic- Hej Tanja, ćao... Vidi, zovem te jer mi treba usluga... U užasnoj sam gužvi pa sam htela da te zamolim da dođeš i uradiš mi tretmane ovde u stanu, baš mi je važno.. Da, pedikir i manikir, aha... Odužiću ti se, naravno, ne brini, platiću ti dolazak....
Super.. Da, setih se, ponesi za svaki slučaj i kofer za šminkanje.. Celu paletu, aha.. ne, neću diskretno, to nikako.. E, hvala ti srce si..
Okej, čekam te.. Kiss..

Bilo je krajnje vreme da udovoljim vanserijskoj sujeti gospodina Bogomdanog Bogatića, tako bogatog maštom i prezimenom te da konačno odvojim malo vremena za njega...
Rešila sam da prihvatim njegov poziv na kafu i kolače, uz izvinjenje što malo kasnim, baš kako i dolikuje jednoj dami...

Za početak, rafinirana lepotica bi morala adekvatno i da se obuče kao.. apsolutna suprotnost Džeki Kenedi...
Na zavučenoj polici u ormaru sam držala veliku kutiju punu neverovatnog blaga koje bi konačno moglo ispuniti svoju misiju..
Naime, godinama sam za rođendane, praznike i slične prilike dobijala kojekakve neobične stvari. Pokloni i jesu posebni po tome što bar delimično odslikavaju ukuse onih od kojih stižu a.. ima nas svakakvih. Bilo je tu onih pomalo ekscentričnih za moj ukus ali ipak dovoljno kvalitetnih da ih ne bih negde, sasvim slučajno, zagubila. Sačuvala sam ih za slučaj da se ukaže neka neobična i specijalna prilika u kojoj bi mogle zablistati u punom sjaju. I eto, još se jednom ispostavilo da se sve dešava s razlogom pa makar ga u datom trenutku i nismo svesni...

Zavirila sam u svoju kutiju kao mađioničar u šešir pa se veselo nasmejala kad sam počela ozbiljno da uživam u tome.. Pomislila sam da bih mogla pripaziti da mi taj vid zabave ne pređe u naviku...

Začula sam zvono na vratima,odložila kutiju na pod i krenula da otvorim Tanji...

Kada me videla, blago je ustuknula...

- Šta je to draga? Pa ti si spržena...
- Ah da, malo solarijuma..
- Ali, ti nikada ne ideš preko lake preplanulosti...
- E, mila moja, nikad ne reci nikad.. radikalne situacije zahtevaju radikalne mere.. hahaha... Šta ćeš da popiješ?
- Stavi neku kafu da se naoružam kofeinom, izgleda da me svašta čeka s tobom danas..
- Oooo, zar sam inače tako dosadna?
- Hahhaa.. Daj, gde ćemo?

 

- Onda.. kao i obično, frenč..? Mlečno beli?
- Aaaa ne, ne danas..
- Zar je moguće, hahaa..? Zaista me iznenađuješ, već sam digla ruke od tebe...
- Eto vidiš, danas imam nameru da ti ispunim san... Slobodno se igraj, šaraj, pusti mašti na volju.. Oslobodi se kao da se spremaš na takmičenje... Punu ti slobodu dajem...
- Opa, koje boje preferiramo?
- Sve.. sablazni me !!! I obavezno na kraju da mi staviš priveščiće na nokte, na svih deset.. ne gledaj me tako, mrtva sam ozbiljna.. i cirkončiće, da... Svih boja.. I daaaaa, dva ili tri neka budu u tigrastom fazonu, plizzz...
- O Bože... Znam ti noktiće napamet, bar tipse nećeš da mi menjaš...
- Neću...
- Koliko skraćujemo?
- Ne, ne skraćujemo.. Samo ih blago zaobli, molim te...
- Dakle, zapamtiću današnji datum..
- Hahaa.. I ja, veruj mi.. Da ne zaboravim, na nogama ipak hoću frenč ali ne beli.. Svaki nokat u dve različite kombinacije boja, opet malo cirkončića i mislim da bih se tu ipak zaustavila...
- Evo... Ti baš ne znaš za granice...
- Možda, a uopšte nije loš osećaj, priznajem...

Kada sam pred polazak stala pred ogledalo, znala sam da imam realne šanse da ostvarim ono što sam zacrtala.. . I Džulija Roberts bi mi pozavidela, mi smo u Srbiji ipak maštovitije...
Pokušala sam da zamislim reakcije poslovnih saradnika i prijatelja... Skoro sam se zagrcnula.
Morala sam ozbiljno da se pripazim ćoškova...
Pre nego što sam pozvala taksi, navukla sam svoj najduži mantil da me taksista izvežbanog oka na prvom ćošku ne bi ostavio..

Poduži nokti su mi smetali ali zato pete.. sa njima kao da sam se rodila... a zaista sam retko imala priliku, kao tada, da se podignem na srebrnkaste igle visoke celih četrnaest veličanstvenih centimetara..
Pažljivo sam izašla iz taksija i ubacila žvake u usta.. tri komada..

Znala sam da nisam pogrešila već s prvim pogledom na bedem oko kuće s koga su me ljuto posmatrala dva žuta lava. Ponovo me obuzela neverica i zgroženost nad samom sobom kako nisam odmah prepoznala s kim nisam trebala da gubim ni pet sekundi.. Nadala sam se bar malo originalnijem dočeku.
Iznenadila sam se videvši širom otvorenu kapiju iako mi je to olakšalo stvari – više mi se dopadala ideja da se predstavim mami lično, oči u oči... Zakoračila sam unutra i zastala na trenutak ne znajući kuda pre da pogledam.. Gužvu svakako nisam očekivala a tamo je vrvelo od majstora u flekavim radničkim kombinezonima koji su nosili merdevine i vreće cementa.. Bilo mi je jasno da su ovo bile tek početne pripreme za neki ozbiljniji posao... Možda bih, ponešena profesionalnom deformacijom, malo detaljnije proučila situaciju da me fascinacija raznolikošću boja i mašte nije navela da malo bolje osmotrim samo dvorište...
Po travnjaku su na sve strane bili razbacani keramički patuljci i štrumpfovi, bilo je tu i nekoliko zamišljenih anđela, čak i dva labuda..
Najimpozantniji detalj koji sam videla bila je fontana u srcu dvorišta do koje je vodio betonski puteljak oivičen niskom plavom ogradom ukrašenom žutim mašnama...
Dočekala me ogromna statua muške ruke koja se dizala iz lakta sa isklesanim satom i kažiprstom koji je pokazivao ka pozamašnoj tabli sa strane... Voda je u bogatom mlazu kuljala iz pečatnjaka koji je krasio njegov prst... Prišla sam kamenoj tabli i mislim da je u tom času malo nedostajalo da se zaljuljam na svojim tankim potpeticama dok sam čitala:

Fontanu sagradio Marko od Bogatića, bogatiji od vasione, ponosni naslednik oca Milisava i majke Jagode, veka Gospodnjeg dvadeset i prvog. Slava mu i večni život !!!

I uskličnici su bili tu, da...

Nije baš da se nisam nagledala svakakve arhitekture, ali ovo je bilo previše. Naterala sam sebe da se otreznim dok sam se podsećala zbog čega sam uopšte došla u taj živi muzej svakojakih čuda..
Dok sam se približavala ulazu, pogled mi je zapeo za detalj koji je do tog trenutka bio zaklonjen „fontanom“.. Oooo, kako je to bilo pravo jedno domaćinsko dvorište.. teško da ima nešto toplije i pitomije od stabljika paradajza koje vam se klanjaju u znak dobrodošlice skoro pred vratima.. Šta li je tek krio deo dvorišta iza kuće kada je prednji pružao toliko duševne hrane..
Stepenište pred ulazom je neodoljivo podsećalo na stara južnjačka koja su odisala bogatstvom i raskoši uz sitnu zamerku da je bolo oči ne toliko veličanstvenošću koliko činjenicom da se nije uklapalo uz hrastova vrata sa venčićem od belog luka.. Ostavljalo je nelagodan utisak da je skinuto sa filmskog platna i silom umetnuto pred kuću.

A kada sam pokucala, vrata mi nije otvorila Skarlet O’ Harka nego.. Jaga majka od Bogatića Marka..

Preda mnom se stvorila kršna žena u crnoj suknji do ispod kolena koja je otkrivala listove u obliku dva nabubrela zrna pasulja.. Mama je jednim delom za mene predstavljala otkrovenje.. jer sam shvatila opsesiju zbog koje je čak i fasadu obojila u vrišteću limun boju. Naime, gospođina tunika od satenske svile je poput žutog slapa padala preko teških grudi, sna svake ruralne srpske žene... Bila je opasana pamučnom keceljom i bilo bi nepravedno ne priznati da je, čak i s varjačom u ruci, savršeno pristajala kući. Ličila je na nasmejanu kraljicu baštenskih patuljaka...
Čak joj se i sunce u savršenoj harmoniji odbijalo o maramu na glavi odajući joj tako priznanje zbog načina na koji je nosila svoju krunu...

Zagledala se u nisku zveckajućih narukvica na mojoj ruci i kratko rekla:

- Nemam ništa sitno sada, dođi drugi put kad mi sin bude kod kuće.. ajd’ zdravo..

Mislila je da sam Ciganka.

„Izgleda da je Tanja bila u pravu, možda sam malo preterala..“, mislila sam zauzdavši osmeh...

- Mama... Pa ti se šališ sa mnom.. Divno, duhovita svekrva, ovo moram da ispričam svim drugaricama.. Hahaha.. Tako si mila i slatka... Jaoooo, već se radujem... tek kad kažem onoj dosadnoj Mileni koja ima neko zvocalo od ženturače u kući.. ma, da kažem ja tebi nešto u poverenju – nije bolje ni zaslužila.. Znaš, vara svog nesrećnog Žiku na svakom koraku dok on s tom kao jadnom ženom čuva bolešljivo dete kod kuće.. mislim, okej je što ona izlazi i provodi se, je l’ da..? Nije baš da umiremo i izumiremo kad se udamo.. Eto, i ti imaš tu divnu košulju, prava si ultramoderna žena.. gotivna, nema šta... jujuju, kako sam uzbuđena, bićemo mi najbolje drugarice, osećam.... Hajde se malo pomeri da uđem, nećeš valjda mene sačekivati, ovo će biti i moja kuća...
A tek kad pomislim kako ćemo je srediti nas dve... Sve ćemo promeniti, biće savršena.. Ma, kao bombonica...
Gledala je u mene, šokirana, što sam iskoristila da bih je blago pomerila u stranu smešeći se šarenilu prizora koji se ukazao pod njenim lako razjapljenim ustima kao da je to nešto najslađe što sam u životu videla..

 

- Nastaviće se -

 

Prethodni nastavak pogledajte ovde

Sledeći nastavak pogledajte ovde


Autor teksta: Duška Ogrizović

Napomena: Tekst je autorski i nije dozvoljeno kopiranje ili objavljivanje delova ili celog teksta.

Ovaj tekst je pogledan ukupno: 3644 puta

Komentari:

 

Ostavi komentar:

Autor:
Komentar:
Provera: 3 + 4 =

 

  • Stari grad - muzika za svadbe
  • Grupa aoke - muzika za proslave
  • Restoran Duga - restoran za svadbu
  • Acoustic Band - muzika za vencanje
  • Restoran za vencanja Time Out Beograd
  • Restoran za svadbe Vizantija Novi Beograd
  • Fotograf za svadbe Beograd
  • Principessa - prostor za vencanja Beograd
  • Zlatnik Event Center
  • Frizerski salon Goran - frizure za svadbe
  • Gde na more?