Ponedeljak je, devet sati ujutru, 3. januara. Sedim u kafiću na trgu Trokadero u Parizu i polako, sa uživanjem, pijem kapućino. Gledam ljude kako prolaze i zamišljeni odlaze ka nekom svom cilju. Dokono pokušavam da dokučim gde su se uputili. Eno, ona crnokosa devojka koja prelazi ulicu, sa simpatičnim šeširićem na glavi i tamnoplavim mantilom, sigurno se vraća sa neke žurke gde je bila sa svojim društvom. A ovaj stariji gospodin koji upravo prolazi, polako i bez žurbe, verovatno svakog jutra šeta istim ulicama. Neka devojčica tinejdžerskog uzrasta, sa jarkocrvenom maramom, kojom je skupila gustu smeđu kosu, čeka nekoga kraj ulaza u metro. Misli su mi dalje lutale...

Otkada sam pre pet dana stigla u Pariz, osmeh mi ne silazi sa lica. Može li se zamisliti nešto lepše nego doček Nove godine u gradu svetlosti? Svaki dan boravka je bio savršeno organizovan i zadovoljna sam što sam videla toliko lepih stvari u ovom gradu. Sva sam još pod utiscima i ne mogu da kažem da li mi se više sviđa Versaj ili Luvr, Jelisejska polja sa svim onim radnjama ili Ajfelova kula. Plovili smo i Senom, prošli uzduž i popreko čitav grad metroom, a dosta smo i pešačili obilazeći prodavnice u centru.

Zovem se Ana, imam pedeset godina, razvedena sam i imam odraslu ćerku koja je već završila fakultet i traži posao. Iz unutrašnjosti sam došla u Beograd gde sam završila fakultet i već godinama imam svoju malu privatnu firmu koja dobro radi. Zadovoljna sam prihodima i mogu sebi da priuštim zadovoljstva kao što su godišnji odmori u inostranstvu, skijanje zimi na planini, a eto i doček Nove godine u Parizu.

U Pariz sam došla sa svojom prijateljicom, ali pošto imamo različita interesovanja, uglavnom slobodno vreme ne provodimo zajedno. Snežana mi je draga, ali često ume da bude naporna. Verovatno joj je muž zbog toga platio doček u Parizu... Već su dugo u braku i povremena razdvojenost može povoljno da utiče na poboljšanje kvaliteta veze.

U stvari, planirala sam da na put krenem sa ćerkom, ali je ona bez razmišljanja odbila moju ponudu. Ima neko društvo, rekla je, i već se dogovorila sa momkom gde će da idu. U trenutku sam se osetila pomalo povređena zbog toga, ali sam ipak brzo shvatila da je ne mogu čitavog života držati uz sebe. To bi svakako bilo sebično. Tada sam, prvi put posle mnogo godina, osetila da sam sama. Osvrnula sam se oko sebe i pokušala da nađem nekoga sa kim ću ići u Pariz na doček. Izbor je pao na Snežanu, jer sam bila sigurna da će ona pristati, a da će njen muž biti vrlo zadovoljan zbog toga. U tim trenucima sam shvatila da je izbor ljudi sa kojima bih mogla da dočekam Novu godinu jako mali. Ah, razmišljaću o tome posle, rekla sam sebi. Neću da kvarim svoje raspoloženje pred put...

A to „posle“ je došlo baš sada, na ovom prelepom mestu, u kafiću Trokadero, u Parizu. Misli su mi lutale i eto, dolutale i do te nezgodne teme. Možda zato što se večeras vraćam u Beograd, gde me čekaju svakodnevne obaveze i mnogobrojni poslovni prijatelji. Kao i malobrojni privatni prijatelji! Nije to ništa neobično. Od kada sam se razvela, posvetila sam se poslu i detetu. Sa ono malo prijateljica sa fakulteta sam, vremenom, izgubila kontakt. Ne bih mogla ni da nabrojim na koliko sam seminara bila, koliko sam kurseva završila, na koliko sastanaka u Privrednoj komori i u ministarstvima sedela! Gotovo da nisam stigla ni da uživam u odrastanju svoga deteta. Ovo je prvi put da nisam mogla da računam na njeno društvo za doček, a verovatno neće hteti više da ide samnom ni na godišnje odmore. Šta sada?

Popila sam kafu i naručila još jednu. Nekako mi se ne ide odavde. Primetila sam da ni ostali gosti nikuda ne žure, već mirno čitaju novine ili jedu neko francusko pecivo. Gledam ih pokušavajući da skrenem misli na nešto drugo, ali se ono pitanje od malopre stalno vraća: „Šta sada?“.

Kažu da lepo izgledam. To vidim i sama kada se pogledam u ogledalo, a osim toga uvek sam pazila na sebe i trudila se da svoj izgled nikada ne zapustim. Moja frizura je uvek dobro održavana i moderna, a garderoba pažljivo birana. Zbog toga sam uvek imala udvarače čija mi je pažnja, kao i svakoj ženi, prijala. To su uvek bili neki od mojih poslovnih partnera, tako da nikada nisam dozvoljavala da se stvar razvije dalje od komplimenata i ponekog nagoveštaja... Nije bilo mnogo muškaraca u mom životu.

Znate li vi šta znači moći sebi priuštiti odlazak u Pariz na doček? I dočekati Novu godinu u predivnom restoranu tako sjajno uređenom, da ću svaki detalj pamtiti čitavog života. Dobro, sedela sam sa Snežanom, koja me je i te noći smarala. Ali, bez obzira na sve, bilo je fantastično. A opet, kao da je nešto nedostajalo.

Čini mi se da sam zaboravila šta znači reč romantika. Tek nedavno sam bila u prilici da se podsetim te zaboravljene reči i to dok sam večerala sa jednim svojim prijateljem koji nije skrivao svoju naklonost prema meni. Pogled mu je pokazivao koliko mu se sviđam, uživao je u razgovoru samnom i bio je pažljiv prema meni na neki poseban način, različit od pažnje koju su mi svi drugi muškarci poklanjali. Te večeri sam osetila kako se u meni budi želja da tako bude svaki dan, da posle posla žurim kući nekome ko me želi, ko će se radovati mom dolasku, kome ću se sviđati ovakva kakva jesam, nekad nervozna, uvek ambiciozna, često nestrpljiva, a u osnovi nesigurna i ranjiva. Nakon povratka kući, dugo nisam mogla da zaspim, boreći se sama sa sobom, razmišljajući o svojim osećanjima, željama i planovima. Pred jutro su rutina i strah od promena odneli pobedu, opet sam potisnula svoja osećanja i najzad sam zaspala.

I sada, dok polako završavam drugu kafu, razmišljam da li bi mi bilo lepše da sam Novu godinu dočekala sa nekim ko mi se sviđa, prema kome osećam ljubav i u koga imam poverenje. Da li bi bilo važno gde bismo bili, ako bi on svojim pogledom, dodirom i glasom pokazivao koliko me voli i koliko mu je stalo do mene? Verovatno ne bi bilo važno da li bismo bili u nekom dobrom restoranu ili običnoj kafani, na trgu ispred Skupštine ili na privatnoj žurci u nekom stanu!

Neobična su ova razmišljanja koja su me obuzela na ovom lepom mestu. Čini mi se da još nisam dovoljno spremna da se otvorim i odgovorim na pruženu ruku nekom muškarcu. Sa druge strane, poklopilo se konačno odrastanje i odvajanje moje ćerke sa mojim pedesetim rođendanom. Ćerka će, prirodno, uskoro naći posao, momka ili muža i otići u potragu za svojom srećom. Želim joj sve najbolje na tom putu, ali tada ostajem potpuno sama. Kojim ću tada zadovoljstvima pokušavati da sakrijem svoju samoću? Šta ću da radim sama kod kuće?

Autor teksta: Ana